Da de­fi­ni­sa­nje pen­zi­je kao „fa­ze ži­vo­ta u ko­joj se ne ra­di“ pred­sta­vlja ne­a­de­kvat­nu de­fi­ni­ci­ju po­tvr­đu­je Bla­go­je Vu­ji­sić, od 2015. go­di­ne pen­zi­o­ni­sa­ni pro­svjet­ni rad­nik iz Bi­je­log Po­lja, pro­fe­sor ru­skog je­zi­ka i du­go­go­di­šnji di­rek­tor ško­le. I sam ka­že da mu zbog to­ga hr­vat­ski ter­min „mi­ro­vi­na” ni­je ade­kva­tan. Bio je svje­stan či­nje­ni­ce da od­la­zak u pen­zi­ju pred­sta­vlja krup­nu pre­kret­ni­cu i svo­je­vr­snu ras­kr­sni­cu u ži­vo­tu čo­vje­ka, pa se za taj dio ži­vo­ta pri­pre­mao. Na­po­mi­nje da u mno­gim raz­vi­je­nim ze­mlja­ma po­sto­je sa­vje­to­va­li­šta za pri­pre­me lju­di za od­la­zak u pen­zi­ju pri če­mu se bu­du­ći pen­zi­o­ne­ri uče vje­šti­na­ma ka­ko pre­ma svo­jim spo­sob­no­sti­ma re­or­ga­ni­zo­va­ti svo­je ak­tiv­no­sti. Bu­du­ćim pen­zi­o­ne­ri­ma se nu­de mo­guć­no­sti da ot­kri­ju svo­je lič­ne po­ten­ci­ja­le za ak­tiv­nost u pen­zi­o­ner­skim da­ni­ma.
Mno­gi če­ka­ju pen­zi­ju sa ne­ja­snim ži­vot­nim pla­no­vi­ma, jer je pen­zi­o­ni­sa­nje za ve­ći­nu lju­di vri­je­me ve­li­kih pro­mje­na i če­sto ve­li­kih kri­za, po­što se pen­zi­o­ni­sa­njem otva­ra­ju mno­ga pi­ta­nja ko­ja su do­brim di­je­lom psi­ho­lo­ške pri­ro­de: kri­zna sta­nja, de­pre­si­je, post­pen­zi­o­ni sin­drom i slič­no. Bu­du­ći svje­stan to­ga, on se ade­kvat­no pri­pre­mio ka­ko bi pen­zi­o­ner­ski ži­vot kom­pen­zo­vao ne­kim dru­gim ak­tiv­no­sti­ma, jer je svje­dok slu­ča­je­va oso­ba ko­je to ni­je­su ura­di­le i kod ko­jih je do­šlo do od­re­đe­nog ste­pe­na po­gor­ša­nja fi­zič­kog i men­tal­nog zdra­vlja. Bio je svje­stan to­ga da od­la­skom u pen­zi­ju mo­ra da pro­mi­je­ni svoj na­čin ži­vo­ta i na­vi­ke i da is­pu­ni vri­je­me ko­je je pro­vo­dio u ra­du no­vim ak­tiv­no­sti­ma, či­me ne bi bio ma­nje za­do­volj­ni­ji so­bom ne­go u vri­je­me ka­da je bio u rad­nom od­no­su.
– Do­bro je bio svje­stan da se sa pen­zi­o­ni­sa­njem mi­je­nja na ne­ki na­čin i nje­gov iden­ti­tet, od­no­sno da vi­še ni­je oso­ba či­je je ime is­pi­sa­no na vi­zit-kar­ti, či­ji pot­pis sta­vlja na do­pi­se, rje­še­nja, đač­ke knji­ži­ce i svje­do­čan­stva, raz­ne ured­be, pra­vil­ni­ke i slič­no. U tom smi­slu do­zvo­lio sam se­bi sa­mo kra­tak od­mor od ne­dje­lju da­na ra­di re­zi­mi­ra­nja ra­ni­je sa­mo­a­na­li­ze svo­jih pla­no­va i re­al­nih mo­guć­no­sti i pre­šao na nji­ho­vu re­a­li­za­ci­ju. Vi­še sam se ve­zao za po­ro­di­cu i pri­ja­te­lje i ri­je­šio da či­tam omi­lje­ne knji­žev­ni­ke. Svo­jim pri­ja­te­lji­ma sa­vje­tu­jem da se ba­ve vo­lon­ter­skim ra­dom, da se opro­ba­ju u pi­sa­nju, sli­ka­nju, ple­su i pje­va­nju, da po­ha­đa­ju kurs kom­pju­te­ra ili ne­kog stra­nog je­zi­ka, da mo­žda sre­de svo­je po­ro­dič­no sta­blo ili al­bu­me, da se ba­ve ba­što­van­stvom.
Pri­pre­miv­ši se za pen­zi­o­ner­ske da­ne, Vu­ji­sić je po­sli­je sed­mič­nog od­mo­ra na­sta­vio da re­a­li­zu­je ra­ni­je do­ne­se­ni plan pen­zi­o­ner­skih ak­tiv­no­sti. To­kom pu­ne pr­ve go­di­ne da­na u pen­zi­ji ra­dio je na dok­tor­skoj di­ser­ta­ci­ji pod na­zi­vom „Ka­te­go­ri­ja li­ca u jed­no­čla­nim re­če­ni­ca­ma u ru­skom i srp­skom je­zi­ku“ ko­ju je po­ku­ša­vao da ra­di dok je bio u rad­nom od­no­su, ali zbog ve­li­ke po­sve­će­no­sti svo­joj pro­fe­si­ji ni­je uspi­je­vao da se bit­no ba­vi njo­me. Ta­ko je od apri­la 2015. go­di­ne do apri­la 2016. go­di­ne, ra­de­ći pu­no rad­no vri­je­me, uspio da je za­vr­ši i u sep­tem­bru pro­šle go­di­ne da je od­bra­ni na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, ste­kav­ši na­uč­no zva­nje dok­to­ra fi­lo­lo­ških na­u­ka.
– Ovaj rad je skro­man do­pri­nos za ova­kvo pro­u­ča­va­nje ru­skog i srp­skog je­zi­ka i za rad na pro­jek­tu kon­fron­ta­tiv­nog opi­sa ru­ske i srp­ske sin­tak­se u po­sled­nje vri­je­me i po­sve­ćen je pi­ta­nju ka­te­go­ri­je li­ca jed­no­čla­nih re­če­ni­ca ova dva je­zi­ka.
Obra­zla­že iz­bor ove te­me na sle­de­ći na­čin, ta­ko da je ovaj tip re­če­ni­ca za is­tra­ži­va­nje ka­te­go­ri­je li­ca oda­brao upra­vo zbog to­ga što je sa­mo dje­li­mič­no pro­u­čen i do sa­da ne­ma je­din­stve­nog i ko­nač­nog mi­šlje­nja o nje­mu bez ob­zi­ra na ak­tu­el­nost pro­u­ča­va­nja nje­go­ve se­man­tič­ke struk­tu­re za po­sled­njih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja.
– Od sre­di­ne pro­šlog vi­je­ka upo­red­na iz­u­ča­va­nja srod­nih je­zi­ka se po­ja­ča­va­ju sa te­žnjom us­po­sta­vlja­nja op­ti­mal­nih mo­de­la opi­sa kon­kret­nih je­zič­kih po­ja­va. Ta­ko je i ka­te­go­ri­ja li­ca de­talj­no ob­ra­đe­na i opi­sa­na u svim slo­ven­skim je­zi­ci­ma, ali sam na­šao ipak ma­lo ra­do­va ko­ji se ba­ve nje­nim opi­si­va­njem u vi­še slo­ven­skih je­zi­ka ili u svim slo­ven­skim je­zi­ci­ma. Zbog to­ga sam sma­trao da re­zul­ta­ti na­ših upo­re­đe­nja slič­no­sti i po­seb­no raz­li­ka mo­gu bi­ti ko­ri­sni na­red­nim is­tra­ži­va­či­ma ove te­me kao i u na­stav­ne svr­he.
Ra­de­ći na svom na­uč­nom ra­du, ka­ko ka­že, imao je na umu kon­cept cje­lo­ži­vot­nog uče­nja i obra­zo­va­nja kao pred­u­slo­ve kva­li­tet­ni­jeg ži­vo­ta u sta­ri­jim go­di­na­ma. Spo­sob­nost uče­nja, sma­tra on, do­pri­no­si oču­va­nju psi­ho­fi­zič­kog zdra­vlja, ona omo­gu­ća­va da se u sva­kom do­bu ži­vo­ta na­pre­du­je i osta­ne ak­ti­van.
Po od­bra­ni dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je po­čeo je sa pri­pre­mom no­ve zbir­ke po­e­zi­je sa te­ma­ti­kom od­la­ska u smi­slu da od­la­zak ne zna­či kraj ne­če­ga. Na­i­me, ka­že on, sva­kom od­la­sku je su­đen i po­vra­tak isto ta­ko kao što je sva­kom čo­vje­ku su­đe­na nje­go­va sjen­ka.
– Pa i sam po­vra­tak je na ne­ki na­čin od­la­zak. Vra­ća­mo se svom og­nji­štu i iz­vo­ri­štu, vječ­nim taj­na­ma, vra­ća­mo se ze­mlji, gro­bo­vi­ma i obi­ljež­ji­ma slav­nih pre­da­ka. Ma­da ne­ke stva­ri u ži­vo­tu ne­ma­ju svo­je od­la­ske dok tra­je ži­vot, kao što su uspo­me­ne, vla­sti­to di­sa­nje. Da­kle, ne­ma od­la­ska, a ima od­la­že­nja. Čo­vjek umi­re i po­no­vo se ra­đa, „I pro­lje­će umi­re, pa se opet ra­đa – ,, Vječ­nost mu da­ru­je bo­ju ze­le­nu“ – ka­že pje­sni­ki­nja.
Pre­da­jom u štam­pu zbir­ke po­e­zi­je po­če­će sa iz­ra­dom mo­no­gra­fi­je svo­je gim­na­zij­ske ge­ne­ra­ci­je svr­še­nih ma­tu­ra­na­ta 1967. go­di­ne, ko­ji­ma se ove go­di­ne na­vr­ša­va 50 go­di­na ma­tu­re, što će se obi­lje­ži­ti na pri­go­dan na­čin. Već je ura­dio plan ra­da sa upit­ni­kom po ko­me će mu svi biv­ši ma­tu­ran­ti do­sta­vlja­ti po­dat­ke o se­bi i pri­god­ne pri­lo­ge (fo­to­gra­fi­je, ka­rak­te­ri­stič­ne tek­stu­al­ne pri­lo­ge o svom ži­vo­tu i svo­joj pro­fe­si­ji i sl).
Kao pen­zi­o­ner na­sta­vlja da ure­đu­je ča­so­pis „Od­zi­vi“ (ča­so­pis za knji­žev­nost, kul­tu­ru, umjet­nost i na­u­ku u iz­da­va­štvu Cen­tra za kul­tu­ru u Bi­je­lom Po­lju) ko­jeg ure­đu­je vi­še go­di­na i sam u nje­mu da­je svo­je pri­lo­ge (re­cen­zi­je na knji­ge, pre­vo­de ru­ske i polj­ske knji­žev­no­sti na cr­no­gor­ski je­zik).
Kao pred­sjed­nik NVO Dje­či­ji sa­vez Bi­je­lo Po­lje i kao is­tak­nu­ti pro­svjet­ni rad­nik sa bo­ga­tim vas­pit­no-obra­zov­nim is­ku­stvom na­sta­vlja sa pri­god­nim ak­tiv­no­sti­ma i ima u pla­nu re­a­li­za­ci­ju pro­jek­ta „Ne­na­sil­no rje­ša­va­nje pro­ble­ma u ško­li (ra­di­o­ni­ce za uče­ni­ke)“, kao i iz­ra­du pro­jek­ta Vje­šti­ne ko­mu­ni­ka­ci­je (ver­bal­ne i ne­ver­bal­ne) za uče­ni­ke osnov­nih i sred­njih ško­la. Ova te­ma­ti­ka je ve­o­ma ak­tu­el­na i po­treb­na u sa­da­šnjem tre­nut­ku na­šeg škol­skog si­ste­ma.
Po za­vr­šet­ku ovih projekata Vu­ji­sić ima u pla­nu re­a­li­za­ci­ju ne­kih no­vih ak­tiv­no­sti.
Mi­lo­van No­vo­vić